Drugi svjetski rat, Jevreji i nacisti: Portugalski konzul koji je spasio hiljade izbjeglica od Holokausta

COURTESY SOUSA MENDES FOUNDATION/ / /COURTESY SOUSA MENDES FOUNDATION

Pre osamdeset godina, sredovečni diplomata srednjeg ranga pao je u duboku depresiju i doživeo da mu kosa osedi za svega nekoliko dana, dok je gledao kako se ulice Bordoa pune jevrejskim izbeglicama koje su bežale od nacista.

Kao portugalski konzul u Bordou, Aristides De Sousa Mendes suočio se sa moralnom dilemom. Da li da se povinuje vladinoj naredbi ili posluša vlastitu savest i izda Jevrejima vize koje će im omogućiti da pobegnu od nadirućih nemačkih trupa?

Izuzetna reakcija Souse Mendesa značila je da ga se preživeli i potomci hiljada onih kojima je pomogao da pobegnu danas sećaju kao heroja.

Ali njegova inicijativa značila je i kraj njegove diplomatske karijere pod portugalskim diktatorom Antonijom De Olivijerom Salazarom i da je ostatak života proveo u siromaštvu.

Portugal je konačno 9. juna odao priznanje svom neposlušnom diplomati a skupština je donela odluku da spomenik na Nacionalnom panteonu nosi njegovo ime.

Zašto Bordo?

Bila je sredina juna 1940. godine i Hitlerove snage su se nalazile na svega nekoliko dana od potpune pobede nad Francuskom. Pariz je pao 14. juna, a primirje je potpisano malo više od nedelju dana kasnije.

Portugalska diplomatska služba dobila je stroga uputstva desničarske Salazarove diktature da se vize izdaju jevrejskim izbeglicama i ljudima bez zemlje samo uz izričitu dozvolu Lisabona.

Salazar
Salazar (krajnje levo) održao je Portugal neutralnim tokom Drugog svetskog rata

Za one koji su tiskali ulicama Bordoa u nadi da će preći u Španiju i tako pobeći od nacističkog progona nije bilo vremena za čekanje.

„Čuli smo da su se Francuzi predali, a da su Nemci u pokretu”, kaže Henri Dajner. On je tada imao svega tri godine, ali se živo seća bekstva njegove jevrejske porodice iz njihovog doma u Antverpu, nakon što je nacistička Nemačka napala Belgiju i okupirala Francusku i Holandiju.

„Sećam se zvukova bombardovanja, koji mora da su me probudili, i moje majke kako mi govori da je to samo grmljavina.”

„Moji roditelji su uključili radio i čuli kralja Leopolda kako saopštava Belgijancima da smo izdani i da su nas napali Nemci. Moj otac je podozrevao da bi moglo da dođe do rata još od 1938. godine. Imao je plan i imao je kola”, rekao je za BBC Dajner, danas penzionisani inženjer koji živi u Njujorku.

Eliezar Dajner, njegova žena Sprins, i petoro drugih rođaka, uključujući jednu sedmomesečnu bebu, pobegli su od bombardovanja i prešli u Francusku.

„Moj otac je izbegavao velike puteve, zaobišao Pariz u širokom luku i držao se obale. Želeo je sve vreme da bude na svega petnaestak kilometara ispred fronta, jer je mislio da će to biti brz rat i zašto onda otići predaleko kad ćete možda morati da se vratite?”

Nakon što je ugledao nemačke ratne avione kako se obrušavaju na francuske rovove i čuo vesti o nizu nemačkih pobeda, u vreme kad su stigli do Bordoa Henrijev otac je shvatio da u skorije vreme neće biti povratka u Antverp.

Moralna kriza i nervni slom

U Bordou, konzul se sprijateljio sa jednim rabinom. Kaim Kruger takođe je pobegao od nemačke najezde iz svog doma u Belgiji.

Konzul Sousa Mendes ponudio je rabinu i njegovoj bliskoj porodice bezbedan prelaz preko španske granice, ali je posle toga doživeo „moralnu krizu”, prema rečima istoričara Mordekaja Paldiela.

Kruger je odbio tu ponudu, jer nije mogao da ostavi hiljade drugih jevrejskih izbeglica u Bordou.

Rabin Kaim Kruger sa konzulom
Rabin Kaim Kruger rekao je konzulu (desno) da ne može da prihvati vizu i ostavi hiljade izbeglica za sobom

U pismo od 13. juna 1940. godine, Sousa Mendes je napisao: „Ovde je situacija užasna, a ja sam u krevetu zbog snažnog nervnog sloma.”

„Niko zapravo ne zna šta mu je prolazilo kroz glavu u ta dva-tri dana”, kaže doktor Paldijel, koji je 25 godina vodio odeljenje za „Pravednike među nacijama” u izraelskom memorijalnom centru za holokaust „Jad Vašem”.

„Neki kažu da je dužnost diplomate da sluša naređenja odozgo, čak i ako ta uputstva nisu moralna.”

„Kasnije je, u Lisabonu, Sousa Mendes rekao jednom rabinu: ‘Ako toliko Jevreja može da pati zbog jednog katolika, u redu je da jedan katolik pati zbog mnogo Jevreja.‘ Mislio je na Hitlera, naravno.”

„Nema više nacionalnosti”

Šta god da mu jeste prolazilo kroz glavu, Sousa Mendes se pojavio u ponedeljak 17. juna sa novom rešenošću.

Prema njegovom sinu, Pedru Nunu De Sousi Mendesu, „izleteo je iz spavaće sobe, širom otvorio vrata svoje kancelarije, i glasno objavio: ‘Od sad pa nadalje svima izdajem vize. Nema više nacionalnosti, rasa niti vere‘.”

To je Henriju Dajneru i njegovoj porodici praktično spaslo život.

Sasvim slučajno, Henrijeva majka je poznavala konzula još iz vremena njegovog mandata u Antverpu, gde je ona bila sekretarica u britanskom konzulatu.

Porodica Dajner već je pokušala da dobije vize od američkih, britanskih i kanadskih vlasti kako bi izašla iz Francuske, ali nije u tome uspela. Pre njegovog nervnog sloma, Sousa Mendes ih je već stavio na listu molbi poslatih Salazarovoj vladi.

„Moja majka se seća da je on nestao na par dana, a kad se ponovo pojavio, kosa mu je skroz osedela”, kaže Henri Dajner, koji se seća redova izbeglica ispred konzulata u Bordou i kampovanja po trgovima.

„Moja majka je zapravo tih dana počela da radi za Sousu, pomažući mu oko tolikog obima štancanja viza duž čitavog jednog dugačkog stola. Sousa Mendes nam je spasao živote.”

Koridor do Španije

Niko ne zna tačno koliko tranzitnih viza je izdato, omogućivši izbeglicama da pređu iz Francuske u Španiju i otputuju dalje do Portugala. Ali procenjuje se da ih je bilo između 10.000 i 30.000, a većina je želela da pređe Atlantik do raznih američkih destinacija.

Američka Fondacija „Sousa Mendes” uspela je da pronađe nekih 3.800 primalaca ovih viza.

Izbeglice su očajnički žurile da pređu u Španiju dok su nacisti nadirali
Izbeglice su očajnički žurile da pređu u Španiju dok su nacisti nadirali

Kao posednut osećajem misije, konzul je čak potpisivao vize na ulici dok je masa u Bordou počela da formira red čak na jug ka granici sa narednim gradom Hendajom. Zastao je kod konzulata u Bajoneu da izda još papira.

Ministarstvo inostranih poslova u Lisabonu počelo je da šalje telegrame u Bordo, naredivši mu da prekine, nakon što je dobilo izveštaje njegovih kolega da je ovaj „poremetio pameću”.

Španske vlasti su proglasile njegove vize nevažećim, ali su hiljade izbeglica već uspele da pređu reku Bidasoa u špansku oblast Baskiju.

Ko se izvukao?

Na kraju se Sousa Mendes osmog jula pojavio pred svojim šefovima u Lisabonu.

Među onima koji su pobegli iz okupirane Francuske zahvaljujući njegovim vizama bili su nadrealistički slikar Salvador Dali, filmski režiser King Vidor, pripadnici bankarske porodice Rotšild i veći deo belgijske buduće vlade u egzilu.

Henri Dajner se vratio do „mosta slobode
Henri Dajner se vratio do „mosta slobode” na francusko-španskoj granici

Salazarov Portugal kasnije će biti hvaljen zbog uloge u omogućavanju izbeglicama da pobegnu od nacističke okupacije i represije, ali Sousa Mendes je bio proteran iz diplomatskih krugova i napustio je službu bez penzije.

Njegova porodična kuća u Kabanes De Viriatu je propala, mada je eksterijer od tada renoviran.

„Salazar se ogrešio o Sousu Mendesa. Ovaj je umro u siromaštvu kao prosjak, a njegova deca su emigrirala u pokušaju da pronađu budućnost za sebe negde drugde”, kaže Henri Dajner.

Henrijeva porodica je završila u Brazilu, nakon čega se on poslom preselio u SAD. Ali nije zaboravio čoveka koji je bio dovoljno hrabar da ne odstupi od svojih uverenja.

„S obzirom na to kakva je situacija danas u svetu, treba nam više takvih ljudi spremnih da ustanu u odbranu onoga što je ispravno i zauzmu stav.”


Ko je bio Aristides Sousa Mendes?

  • 1885: Rođen u dobrostojećoj portugalskoj porodici. Bio je „izraziti bonvivan” i imao je 15 dece, kaže njegov unuk Džerald Mendes
  • Salazarova odluka da mu oduzme posao i penziju „osudila ga je da proživi ostatak života u apsolutnoj bedi”, kaže on
  • Sousa Mendes preživljava zahvaljujući narodnoj kuhinji koju drži jevrejska zajednica u Lisabonu
  • 1954: Umire u anonimnosti, i dalje u nemilosti u očima portugalske vlade
  • 1966: „Jad Vašem” ga priznaje kao Pravednika među nacijama
  • 1988: Portugalski parlament posthumno povlači disciplinske mere protiv njega

Izvor: BBC Srbija

0
0
  Subscribe  
Notify of